U dosadašnjoj muzici pisalo se o mnogima. Oni koji su pisali o muzičarima uglavnom su  pažnju obraćali na veće muzičare, kao što su i svi ostali to radili, i tako uspevali da ono što su napisali bude pročitano sa većom pažnjom. Ponekad bi se desilo da muzika nekog muzičara bude shvaćena posle njegovog vremena, da bi tada, zahvaljujući ljudima koji su je opisivali, njegova muzika postala razumljiva, pa čak i zanimljiva. A postoji i muzika onih muzičara koju nikada niko neće slušati ni čuti, jer nije bilo nikoga ko je tada hteo da je sluša, razume ili zapiše. Takva muzika mora da je bila toliko loša? Neprijatna? Ili je prosto bio u pitanju loš ugled muzičara? Ko bi uopšte hteo da sluša muziku jednog dželata? Koliko takav čovek može imati talenta, dara, a na kraju i obrazovanja za muziku? Niko ne bi želeo ni da zna. Takvi ljudi su bili stavljani u kategoriju koja nije imala veze sa umetnošću, a njihovo postojanje je bilo važno samo za pogubljenike. Otuda je njegova muzika, kroz jednog zatvorenika osuđenog na smrt, izašla na svetlost dana.
 
 
Lep i ružan,
isti dan.
Dug i kratak,
isti dan.
Pun i prazan,
isti dan.
Prvi i zadnji,
isti dan.
 
 
Posle ovih reči, otpevanih na način koji mu je dželat objasnio, zločincu pade glava. Na njenom licu se još neko vreme držao osmeh jer je otpevavši melodiju, zločinac učinio jedino dobro delo u svom životu, i to nikom drugom do svom dželatu. Ipak, dželat nije osećao radost koju su i prisutni osećali zbog izvedenog čina. Ispod svoje maske krio je tugu koja se otimala svaki put kada bi zamahnuo sekirom. I pored toga, dok su se svi divili čudesnom pevanju zločinca i njenom lepotom, dželat je skučeno stajao na bini sa dirigentskom sekirom, isčekivajući spontani aplauz.